Епископ Сергије: Чудесни шапат Светог Николе

Објављено: 18. јануара 2019.
Категорија: Новости, Фото галерија
Број читања: 1280

Нема човјека без куће, без огњишта, без оног мјеста гдје се осјећа као свој на своме. Само на том мјесту човјек, заиста, јесте човјек, слика и прилика Божија. На том мјесту сија пуноћом постојања, огледа се у минулим вијековима, знајући да крв предака тече његовим венама. 

На раскрсници путева, гдје се укрштају народи и вјере, гдје је будућност одувијек омеђена прошлошћу, гдје се у загрљају сједињује Унац са Уном, стоји Рмањ, манастир посвећен Светом Николи. Градиле су га руке незнаних и знаних, чувала га је храброст овдашњих горштака, а из пепела га је дизала вјера овог народа. 
Задрхтим кад помислим колико је светих отаца у њему живјело, колико је суза у молитви проливено, какве су страхоте преживјели они који су себе уткали у ову светињу, да би неријетко морали, са завежљајем у рукама, отићи из њега. Задрхтим, али не да бих се уплашио, већ да бих се осмјелио бити као они што су својим подвигом исписали његову славну и страдалну прошлост. 
Зато је Рмањ мој духовни извор, моја монашка снага и моја епископска радост. Не знам да ли му се више радујем данас или онога дана када сам га први пут угледао?! 
Не знам, чак, ни ко је кога изабрао: да ли Рмањ мене или ја Рмањ? Једино сам сигуран да је радост, коју у њему осјетим, кад му се вратим, ништа друго до очински шапат Светог Николе, оног доброг Оца који љубављу одмара своје синове кад се са далеког пута врате својој кући, у Очев дом. 
Само на том мјесту, гдје огњиште вјере сабира и сједињује, осјетим своје претке, Карановиће, који су Светог Николу славили и у ропству и у слободи, и онда када су имали свега, баш као и онда када нису имали ништа. На томе им никада не могу довољно заблагодарити, јер свако моје много јесте мало за оно што су они, знајући и не знајући, пружили мени. 
Враћајући се прецима, не могу а да се не вратим Рмњу, који је и њих, у добру и злу, сабирао под својим сводовима, да им пружи снагу да истрају, да буду оно што јесу, да се не плаше зла овога свијета. 
С тугом сам из Рмња одлазио, још радоснији му се враћао. И као богослов, и као монах и сада као епископ. Када би неко из мог сјећања избрисао Рмањ, то би било као да би ми неко ишчупао срце. Нити може човјек без срца, нити ја могу без Рмња.

 

Линкови аудио фајлова који се налазе у овом чланку.