Епископ Сергије: Имамо ли (данас) разлога за славље?

Објављено: 28. децембра 2019.
Категорија: Новости, Фото галерија
Број читања: 1708

Као и сваке године, у вријеме пред надолазећу прославу међународне Нове године, постављамо себи питање: да ли смо, уистину, хришћани какви требамо бити или нас је дух Запада у потпуности поробио, обеснажио и духовно обешчастио?

Није могуће звати се православним хришћанином, а с друге стране одбројавати дане и часове док сатови на градским трговима не откуцају поноћ. Тек тада, у свјетлу градских тргова и бљештавилу скупоцјеног ватромета, загледајмо се у сопствени духовни бездан, у којем, сем таштине овог пролазног свијета, нећемо наћи ништа друго, а нарочито не Онога чије Оваплоћење радосно празнујемо седам дана касније. Или, што би рекао Авва Јустин: „Каква тмина, каква помрчина!“

Знајући да необожен људски дух стреми само пролазном и ништавном, варљивом и пропадљивом, а имајући некад на уму ово што ми данас имамо пред очима, Свети Јован Златоусти, патријарх цариградски, прије готово седамнаест вијекова је рекао: „…Наш град се, међутим, разуздано весели, блиста и украшава; као нека жена која воли раскош и уљепшавање, и трг се данас брижљиво украшава, облачећи се у злато и раскошне одежде, обућу и друго томе слично… Ако пак желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу; не украшавај трг, него свој ум, да би се дивили ангели, да би ти архангели били благонаклони и да би те Господар ангела наградио Својим даровима…“

Како тада, тако је и данас. Много тога се промијенило око нас, а мало у нама. И даље смо они исти. Лутамо, тумарамо, тражећи себе у нечему гдје нас нема нити нас је икада и било. Хришћани смо на уснама, а све мање у срцу, на дјелу.
Градимо храмове, пустошимо душе; славимо славе, а не причамо са ближњима; на зидовима иконе, а испод тих истих икона, на телевизији, гледамо Задруге, Парове, Фарме… Лажемо једни друге, а највише Господа, Који нам двије хиљаде година поручује да се све пошасти „изгоне постом и молитвом“ (Мт. 17, 21).

Можемо ли се молити и постити на улицама и трговима, уз полуголе пјевачице и хектолитре пива? Не. Не можемо. Зато ће већина изабрати ово друго, а пост и молитву оставити за старост, када ће човјек, потрошен од свијета и у свијету, ваљда коначно потражити изгубљеног себе.

На крају, занемаривши незанемариви пост, упитајмо се као Срби, имамо ли разлога за славље на трговима, у кафанама, у породичним домовима?

– Имамо ли право на славље док наша браћа у Црној Гори пате више но икад откако је турска чизма напустила ову древну српску земљу?

-Имамо ли право на славље док злослутни пир Мила Ђукановића пријети да затре све српско и истински православно од Котора до Пљеваља, од Плава до Никшића?

– Имамо ли право на славље док наша браћа блокирају тргове, улице и мостове, не би ли мафијашка хунта повукла Закон који је све мање Закон, а све више неправни акт којим се допушта силоватељу да посједује своју жртву?

– Имамо ли право на славље док наша браћа на Косову и Метохији бију битку за голи опстанак, док јужно од Ибра живе у гетима као Јевреји током Другог свјетског рата?

– Имамо ли право на славље док нас је мање из године у годину, док нас све више одлази у бијели свијет у потрази за послом него што нас се рађа?

Безброј питања, а одговор један: народ који нестаје радује се сопственој смрти. Умјесто да се сви саберемо око Богомладенца Христа, ми ћемо лудовати по трговима, обешчашћујући пост који је у току.

Нека се свако од нас запита за своју одговорност пред Богом и историјом, пред прецима и потомцима, да бисмо могли направити радикалан заокрет у души и животу, да бисмо са ивице провалије, покајањем, нашли истински пут, као ономад Мојсије у земљу хананску.

Линкови аудио фајлова који се налазе у овом чланку.