Епископ Сергије: Мој Дрвар – српски и слободарски

Објављено: 19. априла 2019.
Категорија: Новости, Фото галерија
Број читања: 973

„Када би људи говорили само оно што знају, свијет би заћутао грозном тишином“. Ову велику мисао, великог чешког мислиоца, Жељко Комшић, први Хрват међу Бошњацима, засигурно никада није чуо, јер да јесте никада не би рекао да Дрвар није српски град. Ћутао би овај бошњачки Хрват на привременом раду у Предсједништву БиХ и никада ништа не би проговорио. Али, не. Скупивши храброст коју нема, усудио се господин Комшић да квалификује, да туђе поклања, да нам завичај скрнави. 

Сви ми, којима је Дрвар у срцу, нисмо и нећемо остати нијеми на ријечи новог Бењамина Калаја, који жели да нам прекроји име и презиме, претке и прошлост. Гробови наших предака, разасути као бисери широм дрварске котлине, обавезују нас на истину, на понос, али и на то да себи и другима свједочимо шта смо и ко смо.
Да је господин Комшић хтио да се и сам увјери чији је Дрвар дошао би овдје, међу нас, а ми бисмо му, као добри домаћини, показали свако село, сваки гроб, цркве, црквишта и манастиришта. Ако би тада нашао нешто што није српско, да ли бисмо му за право да каже то што је рекао. Њему је ипак удобније да о Дрвару суди и пресуђује из сарајевске визуре, не марећи за истину, која га, очигледно, уопште не занима.
Ако је Дрвар босански, као што олако рече господин Комшић, зашто су нам отели једанаест српских села, припојивши их Бихаћу, са којим та села, како тада тако ни данас, немају никакве везе? Свима је јасно да је то учињено само из разлога да општине са српском већином не би имале територијални додир са општинама у Лици, гдје је и данас српска већина, без обзира на читав циклус злочина који се непрестано понављају.
Ако је Дрвар босански, зашто у њему онда не живе Бошњаци, Босанци, Бошњани и њима слични? Нека погледа господин Комшић резултате било којег пописа, од турских дефтера до дана данашњег, нека погледа и нека просвијетли таму сопственог незнања, да не би и даље ширио лаж сажету у његовој безумној тврдњи да Дрвар није српски град.
Не схватајући окрутност политике великих села, наши су преци, у селу Трубару, у вријеме Босанско-херецеговачког устанка, прогласили, ни мање ни више, него уједињење са Србијом! Околности су сличне, али је жеља овог народа остала иста. Зна то и уважени господин Комшић, хрватски члан Предсједништва БиХ изабран вољом Бошњака, али несигуран у свој властити идентитет ту исту несигурност покушава пројектовати у идентитет нашег српског Дрвара.
Зна Дрвар чији је, знају Дрварчани ко су! Због тога су ријечи Жељка Комшића само још један пуцањ у празно, а нама, Србима, Дрварчанима, само још једна опомена да никада не смијемо заборавити себе и своје српске коријене. Јер, ако ми заборавимо себе, овакви, као што је господин Комшић, писаће нам уџбенике из којих ћемо учити сопствену историју.
Ипак, нема разлога за страх, јер је вријеме Бењамина Калаја одавно прошло, а ми смо, прошавши кроз петодеценијски мрак комунизма а потом крвави рат, напокон дошли к себи, да будемо оно што јесмо: Срби у српском граду Дрвару!

Линкови аудио фајлова који се налазе у овом чланку.