У данима када ни од кога нисмо имали помоћи, када су од нас сви склањали поглед и кад није било руке да нам ране вида, ми смо окретали очи душе ка Небу – вапајем дозивајући Светог Оца Василија, знајући да ће нас Светац чути и да ће нам помоћи. Ове ријечи могао би потврдити сваки вјерујући Србин, који је живио у неком од протекла три стољећа од када Светац вида ране свакоме ко га са вјером, надом и љубављу призове срцем и топлим молитвама.
Светац је пружао своју небеску руку и нашој браћи муслиманима и римокатолицима, изливајући милост Господњу и на њих, учећи нас тиме, све заједно, да смо браћа међу собом и да смо сви дјеца Господња. У тој ширини, коју људи каткад не умију схватити, крије се тајна небеских пространстава у којима вољени Светац пребива, не заборављајући ни нас ни наше свакодневне прозбе.
Господ нам говори преко Свеца, исцјељује нас Свечевим молитвама, а ми преко Свеца Острошког Господу у загрљај хитамо, јер нас он, сигурни смо, увијек и на сваком мјесту чује, види и са нама саосјећа, потврђујући тиме да смо дјеца његова и пород вјере његове коју је творио за живота и послије смрти.
Зато је Острог ништа друго до капија Небеског Јерусалима, олтар народа нашег, али и прибјежиште у свим земаљским бурама. Над Свечевим кивотом и појемо и плачемо, кајући се за оно што смо погријешили, надајући се у милост Светог Василија који своја чеда не оставља ојађене, презрене и саме. Јер он је пастир Архипастира Христа, а ми стадо његово, које и када залута тражи да чује глас његов, да се не би изгубио у шуми овоземаљских зала.
Све док имамо гдје појати и гдје плакати духовно смо живи, имајући наду у онога којег је Господ прославио даром чудотворства, а што је ништа друго до пројављена љубав Неба према Земљи. Јер, да је другачије Господ би нас оставио саме да тумарамо, да изгубљени лутамо у бесмислу нашег постојања. Али није. Господ нам је оставио Свечев кивот, као највидљивији печат Љубави Његове, захваљујући којој постојимо чак и онда када то постојање ничим не заслужујемо.
Због тога је данашња Црна Гора највиша држава свијета, јер у њој се Небо спушта на Земљу, грли је Свечевим молитвама и кријепи његовим свакодневним чудима о којима су написане бројне књиге, испричане неизбројиве приче али и измољене најискреније молитве које је Небо икада чуло.
У ноћи када васцијело српство ишчекује зору Световасилијевог дана, хиљаде и хиљаде српских срца ноћас ће Свеца призвати молитвама, знајући да ће им Острошки Чудотворац узвратити духовним доброчинствима као што је то чинио кроз вијекове.
Зато нека свака српска душа данас усклине Светом Оцу Василију: Помени нас, Свече, кад себе заборавимо! Загрли нас љубављу својом, кад љубав у себи изгубимо! Врати нас Богу онда када нас свијет собом зароби, јер док је, тебе, Свече Острошки, биће и нас и племена нашег, који лутајући историјским путевима и странпутицама, тебе не заборавља, знајући да га чујеш, видиш и да ћеш нам услишити сваку прозбу која нам је за вјечно спасење потребна.
Слава ти и милост, Владико Свети, највољенији Чудотворче и надо рода српскога!
Линкови аудио фајлова који се налазе у овом чланку.