Себи смо мали, другима и такви сметамо, док би они најмањи међу нама да нас пониште, прегазе и разједине у свом политичком лудилу. Тако би се у најкраћем могао описати статус прекодринских Срба посљедњих дана у појединим медијима и на друштвеним мрежама у Србији, а све у свјетлу предстојећих избора.
Све је почело крајње безазлено, а онда је добило свој брутални политички епилог. Наиме, снимљено је како неколицина грађана Републике Српске у Србији предаје документа како би добили србијанско држављанство. Снимак је објавио на свом налогу, на једној друштвеној мрежи, неформални лидер србијанске опозиције, а онда је кренула лавина увреда, погрдних и беспризорних коментара на рачун оних који Србију воле више него себе.
Није дуго чекао један познати драмски писац, у чијим умјетничким остварењима и данас уживамо, да нас оптужи пажљиво, бираним ријечима, како ми држимо Србију у каљузи зла и терора, како дјеца из Србије, због нас, одлазе у бијели свијет, те да нас због тога треба бити срам. Потом се драмском писцу придружио прослављени ватерполиста, којем је, ваљда исто због нас, вода дошла до грла, па нас назива изметом. Политички истомишљеници поменутог двојца били су још радикалнији, па предлажу да нам се након избора забрани улазак у Србију, јер смо, ни мање ни више, него „окупатори Србије“.
Што би рекао Свети авва Јустин; „Каква тмина, каква помрчина“!
Након ове медијске хистерије, многи су ме питали да ли смо, након свега, заслужили овакав однос појединих политичких репрезената, а један пријатаљ ми је помало шаљиво рекао: „Кад видим како нас они виде, понекад помислим и да смо сами криви за Јасеновац!“ Наравно, горе наречена господа, тешко да ће засјести на мјеста гдје се одлучује, па зато немамо разлога да бринемо, нити да због њих другачије гледамо на матицу којој припадамо и која нам припада.
Рећи ћу сада чак и оно о чему сам мислио ћутати заувијек. Наиме, поменути неформални вођа србијанске опозиције поријеклом је из села Очигрије, које је у саставу рмањске манастирске парохије. Морамо признати да смо се радовали његовом политичком успону, јер се неко, напокон, поријеклом из нашег краја, успио докопати великог положаја. Тада нисмо очекивали ништа за себе, баш као ни данас, али срећа због успјеха једнога од наших и саме нас је испуњавала поносом. И једном, док се поменути налазио на дужности првог човјека српске престонице, дошао је у опустјели крај својих предака. Очекивали смо да ће посјетити и манастир Рмањ, само да га поздравимо, да му братски стегнемо руку, да га домаћински дочекамо. Иако смо му се надали, ишчекивали га, он је прошао поред манастира „као крај турског гробља“. Нисмо му замјерили ни тада, баш као ни данас када је објавом поменутог снимка изазвао лавину погрдних коментара о Србима с ове стране Дрине.
Неформалног вођу опозиције, драмског писца и ватерполисту, као ни њихове истомишљенике, не смијемо осуђивати. И они су наша браћа. Потребни су нам, баш као и ми њима. Али више никада и никоме не смијемо допустити да нас дијели и раздваја, а поготово не да сије злу крв међу нама. Избори ће и доћи и проћи. Срби ће остати. Доста нам је проливене крви и братске омразе. Велики смо само онда када опраштамо једни другима, када пригрлимо и оне са којима не дијелимо исте погледе на свијет. Српско срце има снагу за такву љубав, чрвсто вјерујем.
И опет, по ко зна који пут, када год се поведе расправа о прекодринским и иним Србима, сјетим се приче коју је често причао некадашњи бањалучки градоначелник, сада покојни Предраг Радић. У вријеме док је студирао у Београду, његов би му отац знао рећи: „Е, мој сине, да они нас воле колико ми њих, не би нам било краја! „
Галерија...
Линкови аудио фајлова који се налазе у овом чланку.
