Епископ Сергије: Зашто смо заборавили Грке?

Објављено: 16. априла 2019.
Категорија: Новости, Фото галерија
Број читања: 1051

Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.

Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?

Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу.
Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“
Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти.
Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.

Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове.
Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22)
И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо.
Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.

Линкови аудио фајлова који се налазе у овом чланку.