Интервју Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија за Часопис Српско Коло (13. новембар 2018. Године)

Објављено: 15. новембра 2018.
Категорија: Новости, Фото галерија
Број читања: 209

Само се Божијом вољом може описати пут Владике бихаћко-петровачког г. Сергија (Карановића), који је рођен у Бачкој Паланци, да би му касније било предодређено да се врати камену својих предака чије је поријекло из околине Мартин Брода. У непосредној близини овога мјеста, још у XIV вијеку је кћерка Деспота Ђурђа, Катарина Бранковић, подигла Манастир Рмањ у којем је својевремено столовало десет митрополита. Пркосећи бројним српским непријатељима овај Манастир увијек је изнова васкрсавао, свједочећи да Православна вјера јесте, и биће увијек на овим просторима. За обновљени живот Манастира у овом времену заслужан је управо Владика Сергије који је био његов игуман и архимандрит. У разговору за Српско коло Епископ Сергије говори како га је срце вратило овој Епархији која је доживјела велико страдање у прошломе вијеку, а данас се суочава садемографским проблемима.

 

  • На простору епархије живи око 35.000 Срба. У којој мјери су они укључени у живот цркве? Колико има дјеце у Епархији и да ли имају могућности и у којој мјери влада интересовање за учење вјеронауке?

 

Епархија бихаћко-петровачка заузима један велики дио територије Државе БиХ, цијелу Западну Крајину која се протеже од Велике Кладуше па јужно све до иза Лијевна (Ливна). То је један огроман, али ријетко насељен простор. По српским селима живи и обитава углавном становништво са озбиљним годинама, а млади како свједочимо годинама уназад, траже погодан тренутак да оду у „бијели свијет“ не би ли се домогли некакве боље будућности. Српски живаљ који настањује ове свете крајеве земље крајишке је још, нажалост, у добром броју предан идеалима Комунизма и некадашње државне власти. Оцрковљење иде споро, са старијим становништвом оваквог настројења веома тешко, крећући  се неким „пужевим корацима“, но ипак Слава Богу, по чијем Промислу све бива, тако се и ми надамо да ће доћи боље вријеме и бољи дани за српски народ, за православни живаљ ових крајева.

 

  • Колико има дјеце у Епархији и да ли имају могућности и у којој мјери влада интересовање за учење вјеронауке?

 

-Тачно бројно стање дјеце није бројчано дефинисано, битно је да наталитета има, иако је у заостатку за морталитетом, ипак га има. Међутим, чињеница која охрабрује јесте управо та да Православна вјеронаука може да се изучава од најранијих школских узраста а послије и у средњим школама. Интересовање за учење Православне вјеронауке је доста позитивно, већина младих се преко својих вјероучитеља укључује у рад црквених заједница и на тај начин стиче непосредну блискост са Самим Господом. И ми се такође надамо да ће будућа поколења и младе генерације са ових крајева обновити ону стару традицију српског народа, која је на првом мјесту Света Црква и Православље а не некакви страначки и овоземаљски, људски идеали чији су погледи кратки и њихова  будућност не допире далеко.

 

  • У којој мјери се Црква успјела опоравити од посљедица комунистичке идеологије?

 

– Као што смо већ напоменули, подручја која обухвата Наша Епархија у великој мјери била су опустошена безбожништвом богумрског Комунизма чији се несретни коријени пружају нажалост и до данашњих дана. Од 1934. године када је ова Епархија угашена, па све до до њеног поновног оснивања, њене обнове, која се имала догодити 1990. године, она је преживјела како физичко, тако и духовно пустошење. Народ Божији овог подручја пострадао је у више наврата током Другог свјетског рата, поготово по стварању озлоглашене НДХ када је мученичку смрт угледало на стотине хиљада недужних људи. Паљена и уништавана опет у последњем рату, Наша Епархија се полако обнавља. Највећи терет и муку задају остаци тог „несретног“ Комунизма чији су идеали и подражаваоци присутни и данас, глорификујући највеће непријатеље Цркве и Бога, и тако сами постају дио њих. Надамо се да ће будућа поколења-дјеца Божија, у чија срца је засијано сјеме љубави Христове, успјети да потисну такве неправилности и сасвим их истргну из друштва Неизмјерне Љубави Божије.

 

  • Ту су и страшна мјеста српског страдања као што су Гаравице и Шушњар, која се веома мало помињу у широј јавности. Да ли је реално очекивати да се подигне Православно спомен обиљежје на тим мученичким мјестима?

 

-Гаравице и Шушњар су само неколицина од свеукупних стратишта и губилишта српског народа са подручја Епархије бихаћко-петровачке. Сваки педаљ ове земље крвљу је мученичком натопљен, али ипак наведена стратишта по броју који прелази десет хиљада, предњаче у односу на остала. Што се Нас лично тиче, ми против подизања обиљежја нашим мученим жртвама, наравно да немамо ништа што би приложили као негативан аргуменат, али је очекивати да и остали житељи Унско-санског кантона (неправославне вјероисповијести) буду сагласни са поменутим, конкретно мјештани града Бихаћа и Санског Моста у чијој се близини налазе поменута стратишта. Јер узалудно би било подизати биљеге и споменике у било каквом облику, уколико ће они бити свакодневна мета вандала и хулигана. Они су пред Господом већ задобили вијенац мучеништва те им стога нису ни потребна наша људска обиљежја, али ћемо свакако било који подухват ове врсте благословити и подржати.

 

  • Недавно је Патријарх Иринеј освештао Храм Свете Тројице у Бихаћу. Колико ће њена обнова допринијети српском опстанку на том простору.

 

-Освећење Храма Свете Тројице у Бихаћу који је освештан руком Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја, је за нас Православне Србе ових крајева догађај од превелике важности. На духовном плану, мала заједница бихаћких Срба добила је своју богомољу, те је света литургија служена након пуних седам деценија мука и тишине. Сам тај осјећај је предзнак да идемо напријед, нисмо стационирани већ се крећемо. На материјалном плану ми се надамо да смо личним примјером показали колико је за нас важан повратак и истрајавање у борби на својим вијековним огњиштима. Исто тако се и надамо да ће се народ враћати и оживљавати своје домове, палити ватру на њеним темељима и да неће заборављати своје коријене и своје свете претке.

 

  • Живите у простору у коме има пуно припадника других народа. Постоје ли међунационалне тензије?

 

-Са Наше катедре, катедре древних бихаћких Митрополита, али и бихаћко-петровачких Епископа, може да се чује само порука мира, љубави и слоге јер је то оно чему нас је Господ Својим Јеванђељем научио. Наша  врата су отворена за сваког човјека добре воље који има обновитељске и позитивне циљеве, ма које он нације или вјере био. За протеклу годину дана проведену на челу духовног стада Епархије бихаћко-петровачке подузели смо многе подухвате не би ли живот сва три конструктивна народа овог подручја учинили одрживим. Угостили смо представнике власти Државе, али и вјерских институција, и свима понаособ послали поруку љубави и слоге, заједничарења на овом простору, јер нам је то Господ дао, да се у таквим међународним и међурелигијским односима спасавамо, ширећи најприје љубав, а запостављајући мржњу и немире, јер нам то никаквога добра неће донијети.

 

  • Србија је недавно за четири повратничке општине упутила помоћ у износу од милион евра. Да ли је та помоћ довољна да задовољи потребе нашег народа и како бисте оцијенили однос са Србијом и Републиком Српском?

 

-Чули смо за ту вијест о помоћи Државе Србије нашим угроженим Општинама и у име свих житеља Наше Епархије се срдачно захваљујемо. Поменута средства уложена су паметно, обнављају се школе, сале за фискултуру итд, а све то у циљу одрживости живота и народа на овим сиромашним крајевима. Помоћ је итекако добра, али се ми надамо да наша Матица Србија неће никада заборавити своје удаљене крајеве, своју Крајину, ништа мању нити мање светију од распетог Косова. Односе са Републиком Српском и Републиком Србијом можемо оцијенити највећим оцјеном, и искрено се надамо да ће они такви бити и у будућности, јер се од нас тражи да радимо и деламо, на то нас је Гопспод позвао, а то свакако нећемо успјети без подршке наших двију Матица Србије и Републике Српске.

 

  • Да ли има наговјештаја да ће Град Бихаћ или надлежна кантонална власт вратити отето земљиште Манастиру Рмањ?

 

-Питање око спорног земљишта Манастира Рмња прерасло је у својеврсно „препуцавање“ папирима и папириологијом. Општински Суд Града Бихаћа пресудио је да спорно земљиште припада фирми РИЗ Крајина што је исто учинио и другостепени Кантонални Суд. Након Наше уложене жалбе Уставном Суду БиХ исти су жалбу вратили не разматрајући је. Наш Адвокат поднио је кривичну пријаву Федералном тужилаштву које је нашу пријаву вратило Тужилаштву Унско-санског кантона, и сада се чека њихов одговор. Толико је жалосно и бесмислено говорити о овом питању које јасно указује на то да је у питању покушај својеврсне малверзације имовином СПЦ Епархије бихаћко-петровачке. Надамо се, и исто тако очекујемо озбиљност судских органа Кантона да ће у што краћем року ријешити ово срамно питање бесправног отуђења Манастирске земље.

 

  • На простору у којем су Срби у мањини СПЦ је последњи бастион очувања националног духа. Какви су односи Цркве и политике у Вашој Епархији и колико нејединствен став локалних политичара доноси штетне посљедице? Може ли Црква да донесе толико жељено јединство?

 

-Сјетимо се само древне историје Срба, славних Немањића и других. Запитајмо се који је био њихов „рецепт“ помоћу којега су очували своје јединство? То је свакако била Православна вјера, богољубље и родољубље. На просторима наше Епархије присутне су и Кантоналне власти Федерације БиХ, али и Власт Републике Српске. Стање јесте добро, али није савршено. Политичке несугласице и стална трвења, конкретно међу српским представницима, нису никако позитивна. Али се управо у Вашем постављеном питању скрива и његов одговор. У Цркви се крије јединство јер сама ријеч Црква грчка је кованица и означава позив у заједницу-заједништво. Судбина нас Срба промјениће се набоље када схватимо своје циљеве у животу, али ће се остварити тек онда када у Цркви видимо извор Живота и Спасење.

 

  • Постоји ли, по Вашем мишљењу, опасност од раскола у Православљу и какав је Ваш став по питању екуменизма?

 

-Говорећи конкретно о подручју Наше Епархије сматрамо да је одржавање мирних односа са припадницима других вјера позитивна. Екуменизам је широј јавности представљен као нешто лоше, нешто негативно од чега се треба гнушати и уклањати. Ми нисмо уопште ни свјесни значења овог појма. Екуменизам је окарактерисан негативно, а Сам Господ нас позива да вршимо Екуменизам, онај Православни Екуменизам који се огледа у љубави према другима, а не ширењу мржње. Није ли то оно на шта нас је Господ позвао? Ми Православни Срби итекако добро знамо ко смо и шта смо и нашу вјеру нико неће одузети, али ипак уколико се будемо затварали од било какве заједничке сарадње, ширили мржњу и немире, чинимо огроман гријех. На територији Епархије бихаћко-петровачке потребно је вршити дијалог са припадницима других вјера јер нам је то датост одозго. Господ нас је створио да живимо заједно и само на тај начин можемо да напредујемо. Границе Православља су нам добро познате, догмати канони и остале ствари које су саборског карактера нису домен дијалога. Али послати поруку мира и толеранције свим народима, било које вјере да су они, јесте Божија заповјест и наредба, али и кључ успјеха живота на овим просторима.

  • Били сте и Епископ франкфуртски и све Њемачке. Како бисте описали стање у Њемачкој и да ли би могли направити неко поређење са садашњом Епархијом?

 

-Њемачка је огромна Земља и ни по чему се не може довести у поређење са Државом БиХ, а камоли Нашом „малом“ Епархијом. Живот је убрзан и тежак, много се ради, а вријеме које бисмо посветили Богу тамо је ускраћено. Међутим и поред тога наш народ хрли и вапи за том Земљом. Наши циљеви су другачији, а нису никако Бог, већ материјално и новац. Због тога нам и јесте такво стање у друштву. Послије неколико година проведених у Њемачкој, као Епископ свих Срба настањених горе, осјетио сам да моје срце не припада тамо већ овдје, на гробовима предака и њиховим огњиштима, на стратиштима наших светих мученика. Показавши тај лични примјер и вративши се овдје, то исто желим и свим нашим Србима у туђини, који су напустили огњишта у потрази за бољим животом, и вјерујте да боље жеље ни осјећаја од тог нема, ни за једног човјека са ових крајева, осим тога да срце његово дође тамо гдје вијековима припада.

 

 

Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије.

 

Линкови аудио фајлова који се налазе у овом чланку.