ВАСКРШЊИ ИНТЕРВЈУ ЕПИСКОПА АТАНАСИЈА НОВИНСКОЈ АГЕНЦИЈИ „АНАДОЛИЈА“

Објављено: 17. априла 2017.
Категорија: Новости
Број читања: 43

У интервјуу за Анадолу Агенцy епископ бихаћко-петровачки, Атанасије, говорио је о значају Васкрса, примјерима заједничког живота и сарадње у БиХ кроз обнову храма у БИхаћу и православне цркве на подручју Велике Кладуше, немогућности да дјеца у школама говоре својим језиком, али и о избору будућег митрополита дабробосанског са сједиштем у Сарајеву

БОСАНСКИ ПЕТРОВАЦ, 15. априла (АА) – Васкрсење Христово је највећа побједа за човечанство, највећа извојевана битка, рекао је у интервјуу за Анадолу Агенцy (АА) поводом Васкрса епископ бихаћко-петровачки, Атанасије.

Стога, рекао је владика Атанасије, за сваки празник Васкрса, то значи и за ову годину, најважније је да се концентришемо на сам догађај васкрсења господа Исуса Христа.

Јер, тај догађај, наводи владика Атанасије, сам у себи већ има довољно поруке, довољно инспирације, довољно значења за човјека и за заједницу, и то не само у једном времену, него за сва времена, јер је то такав догађај.

„То је побједа већа од сваке побједе Александра Македонског, Наполеона или неког другог војсковође. Да би смо то схватили потребно је направити неко поређење. У побједама које су добили Наполеон или Александар Македонски или неко други од великих војсковођа многи људи су изгубили своје животе. Христова побједа за разлику од њихових је хумана, конструктивна. Христос је учинио нешто позитивно, корисно за човјека и за човјечанство. Христос је пројавио побједу живота над смрћу, над свим људским слабостима, уставши из мртвих. Управо у Јеванђељу се и каже да је Христос устао из мртвих. Баш тим ријечима“, истакао је владика Атанасије.

Христос је обећао, каже владика Атанасије, да ће свима онима који вјерују у њега, који се огледају и у начину живота на њега, који држе принципе живота које је он пројавио и проповиједао дати живот вјечни.

„Он је то обећао и ми му вјерујемо. Ми му вјерујемо зато што је он убједљив. Увјерљив је, он није демагог. Он то није само причао, он је и показао силу живота. Он је Лазара, свога пријатеља, који је четири дана лежао као мртав у гробу и већ почео да се декомпонује, подигао, дозвао из мртвих. И, послије тога, обједовао са живим Лазаром. И поклонио га његовим сестрама, Марти и Марији, које је јако обрадовао“, каже владика Атанасије.

Христос је, како наводи владика Атанасије, својим васкрсењем из мртвих дао печат свему ономе што је учинио за човјечанство: многе је излијечио од њихових слабости, од њихових болести.

„Многе је људе увео у прави начин живота, извео на Прави пут, многе заблудјеле у току своје проповиједи. Међутим, он то чини касније кроз историју човјечанства, преко свог Јеванђеља и преко оних који њега сљеде досљедно, који такођер у себи пројављују моћ живота. Они који у Христа вјерују, такођер су моћни и кажем да је то најсвјетлији догађај, Христово васкрсење. Као најсвјетлији догађај, Васкрс је због тога најсвјетлији дан у години. И Васкрс је нада човјечанства, јер ако Христови принципи побједе у људским животима, онда човјечанство нема тих опасности које пријете њему и дан данас. Ми смо свједоци многих конфликата у свијету, многих ратова, многи људи губе животе, много је несклада, дисхармоније, неспоразума међу људима, много је зависти, много је мржње. А, све то се може избјећи једино том свијетлом науком коју је господ Христос проповједао. Зато, ми свим срцем прихватамо васкрсење господа Христа као догађај и прихватамо га као наду за нас лично, сваког од нас појединачно који у Христа вјерујемо и за наду човјечанству“, каже владика Атанасије.

Битно је да нам срца говоре истим језиком

Стога, навео је владика Атанасије, свим срцем позивају свакога да се загледа у тај догађај, без обзира на то да ли је то неко као они који прихватају Христа онаквим какав он јесте, као сина Божијега или некако другачије. Јер, истиче владика Атанасије, „он је квалитетан и као учитељ свакоме, рекао бих“, истиче владика Атанасије, „свакоме човјеку, сваком живом бићу на земљи“.

С обзиром на то да широм свијета и даље страда на хиљаде људи у ратним сукобима, са владиком Атанасијем смо разговарали о томе да ли то значи да смо се удаљили од ријечи Божијих и шта треба да бисмо се вратили на тај пут.

„Ја сам лично много размишљао о тој теми. Јер, ето, живимо на простору гдје се много страдало кроз историју и у скорашњем времену и у ранијим, давним временима, а видимо да се страдања догађају на цијелој планети. Ми који у Христа вјерујемо наравно да смо покретани оним што је Христос заповиједио, дакле, љубимо једни друге. Још ако Христа слиједимо досљедно, онда ћемо и своје животе принијети у корист, у службу другима, не одузимати туђе, него себе дати у служење другоме. Тако тим размишљањима и патњама које су неминовне у сазнању онога што се догађа. Некако, чини ми се, да би било најбоље апеловати на све људе да имају добру намјеру, да гаје добру намјеру, добру вољу“, поручио је владика Атанасије.

На крају, опет је то оно, каже владика Атанасије, што је Христос говорио. Јер, наводи, Христос је позивао на истину, истинољубље, искреност.

„Највише критике је упутио против лицемјерја, односно дволичности, лукавштине. И лицемјерје Хипократа је највише осудио. Када читате Јеванђеље заиста, не зна човјек да ли да се више радује зато што се то увијек односи на оне који воде главну ријеч у некој заједници, зато што некако највише они подлијежу том искушењу“, истиче владика Атанасије.

Бит је у томе, наводи владика Атанасије, гајити добру намјеру и ако бисмо сви имали добру намјеру и бити искрени једни према другима ми бисмо успјели да се договоримо.

„Док год немамо добре намјере, нећемо се договорити. Ако ја мислим једно, а говорим друго, а ви такођер. Ми говоримо различитим језицима. Није толико битно да сви говоримо вербално исти језик колико је битно, важно и неопходно, да нам срца говоре исти језик. Можемо ми сви говорити српски, хрватски или неки други језик, али да се не споразумијемо. Ето, да узмемо енглески, један од глобалних језика као примјер. Упркос томе што је глобални, људи се слабо споразумијевају и на енглеском језику. Дакле, треба гајити добру намјеру. То се, дакле, може примијенити и на оно што се догађа у Сирији и на другим мјестима. Ми се молимо Богу да да у срца људска добру намјеру“, поручио је владика Атанасије.

Стога се и Српска православна црква кроз своје бројне епархије укључила у помоћ страдалом народу Сирије, не само хришћанском, него и другим народима, али и на бројним другим мјестима и земљама широм свијета.

„Српска црква, као дио универзалне Васељенске цркве Христове, настоји да одржи традицију коју је Црква имала кроз вјекове управо да покаже ту човјечност, хуманост. Јер, опет, господ наш Исус Христос као Бог и човјек у једној истој личности је најчовјечнији човјек који је икада живио на земљи. Ако бисмо и једну мрвицу од његове човјечности пројавили онда би то био лијек за човјечанство. На нашем простору опет је битно да гајимо добре намјере. Ми који припадамо различитим религијама да сви гајимо добре намјере и да излучимо и пројавимо у свом животу оно што је најбоље у вјери које се држимо“, става је владика Атанасије.

Посебно, каже владика Атанасије, „ми који удишемо исти ваздух и који уживамо у љепотама истих наших планина треба да се највише ослонимо једни на друге пројављујући оно најбоље у нама, оно што је најчовјечније, са добрим намјерама“.

„А, имати добру намјеру то истовремено надаље експлицитно значи праштати једни другима, разумјети једни друге, ненастојати да другим прикажемо у лошијем свјетлу. Ако бисмо били човјечни, по узору на Христа, онда бисмо код других тражили првенствено оно што је код њих најбоље, а не оно што је најлошије. А, тек не бисмо сигурно онда ни помишљали да смишљамо нешто што не постоји, то јесте неке лоше особине које реално не постоје. Показало се, наравно, да када човјечно подржавамо другога, тај би други, чак и ако не би имао довољно човјечности, добио би подстицај од тог нашег загрљаја да постане човјечнији. То би био хришћански метод, оригинални хришћански метод. Ја не кажем да смо ми досљедни хришћани. Ми желимо да будемо, трудимо се, молимо Богу да нас учини досљеднијима“, каже владика Атанасије.

Муслимани граде цркву у Кладуши

Владика Атанасије каже да „не би залазио у понашање наших политичких вођа“. Наводи да би препустио њима да они сами процијене своје понашање. Али, оно што бих могао тврдити, јесте, каже, да имају добру слогу припадници наших вјера у Босанском Петровцу, Бихаћу, на простору Епархије бихаћко-петровачке у којој служи за Српску православну цркву и народ уопште на том простору.

„Ми ћемо, ако Бог да, имати сада једну заједничку активност у Бихаћу. Имамо пред собом за циљ да довршимо храм Српске православне цркве у Бихаћу. Он је у обнови и близу је завршетка. Ја сам посјетио премијера Унско-санског кантона и они су нам обећали ту подршку. Ја се надам, то ћемо, ако Бог да, заједнички довршити у току овог љета које је пред нама па да заједнички онда приредимо и ту свечаност освећења храма. То је једна од илустрација“, рекао је владика Атанасије.

Осим изградње храма Свете тројице у Бихаћу, владика наглашава и још један од позитивних примјера стања у Крајини, као свједоком да се може и треба живјети заједно. Заједничка прослава Васкрса, Ускрса, Бајрама и других благдана је један од тих примјера.

„То је јако важно, јер на тај начин показујемо да цијенимо, уважавамо једни друге. И то сигурно доприноси бољем разумијевању. Овдје у Петровцу за Васкрс и ове године ћемо имати као и претходних, нашег начелника који је по опредјељењу муслиман и он је нама добродошао. И посјећујемо се тако једни са другима. И ја бих подвукао да треба свако од нас да пројављује оно што је најбоље у његовој вјери, онда идемо једни ка другима. Онда ћемо се и добро разумјети и створит ћемо боље односе“, истиче владика Атанасије.

Истиче још један од примјера, а то је обнова православне цркве на простору општине Велика Кладуша у којој учествују муслимани.

„Имамо на простору општине Велика Кладуша добар примјер. Имамо у једном селу, у којем сада нема Срба, православних, да мухамеданци, обнављају храм. Наравно, њима је плаћено за то, али ако они не би то радили, једноставно не би било могуће обнављати тај храм. Дакле, има такве сарадње. И то је једна потврда разумијевања и заједничког живота. И сада, ако Бог да, ми ћемо довршити храм у Бихаћу. Све је то јако важно“, поручио је владика Атанасије.

С обзиром на то да је Епархија бихаћко-петровачка Српске православне цркве једина која се налази у Федерацији БиХ, са владиком смо разговарали и о томе како се тренутно живи на том простору, има ли жеље за повратком православног, српског становништва.

„Доста тешко се живи. Али, колико ми се чини, то је једна карактеристика живота за све становнике овога простора. Оно што мене највише растужује јесте да је становништво, углавном старо, и колико ми је познато и муслимани, ја не знам из којих разлога, вјероватно из перспектива живота који се отварају на другим просторима у Европи, у великом броју напуштају овај простор. То се може рећи и за Бихаћ, Крупу, Сански Мост, чак и за Цазин“, наводи владика Атанасије.

Свакоме осигурати да говори својим језиком

Владика је говорио и о томе шта би и у којем правцу требали да дјелују политичари.

„Које су дужности политичких вођа? Ја бих рекао да треба непрестано да се труде да обезбиједе колико је у њиховој моћи, а њихова моћ сигурно није мала, перспективе опстанка и развоја на овом простору за све. Да вам кажем један податак који је необичан на овом нашем простору у Унско-санском кантону и Ливањском кантону. Ми имамо већи број дјеце, основаца и средњошколаца него ли на другим просторима Федерације БиХ. Ето, ја бих волио да их свуда има. Мене некако радује ова чијеница на нашем простору да је бар ту боље, него на другим просторима“, истакао је владика Атанасије.

Са владиком Атанасијем смо разговарали и о томе зашто се у Ливањском кантону дјеци у школи ускраћује право на њихов језик.

„Ви сте дотакли једно питање које је за мене болно. Болно је због тога што, истине ради, морам рећи да имамо једну недосљедност у Ливањском кантону. У општини Гламоч српска дјеца немају могућност да посебно имају групу националних предмета и да се служе српским језиком. Ми бисмо вољели да имају ту могућност. Треба свакоме омогућити да се служи својим језиком“, рекао је владика Атанасије.

На питање да ли то значи да и дјеци у школама у РС-у треба омогућити да говоре својим, босанским језиком, како га Бошњаци желе називати, владика Атанасије каже:

„Ја мислим да свако треба да говори својим језиком. Да користи онај језик за који сматра да је његов.“

Владика Атанасије дао је и своје мишљење о томе да ли вјерски представници својим заједничким примјерима дјеловања могу и требају више нагнати политичаре да чине исто за добробит народа.

„Вјерски лидери првенствено се баве, требало би да се баве вјерским питањима. Имају људи који су више задужени за друга питања и друге теме. Ако би вјерски лидери били довољни, онда зашто бисмо имали политичке лидере, зашто би имали историчаре, ако би вјерски лидери најбоље познавали историју. Наравно да може да буде вјерски лидер истовремено и историчар, али он не може бити као вјерски лидер с тог аспекта критеријум историје. Ја ипак мислим да би све то некако требало заједнички све посматрати, анализати, али и то не би успјело ако не бисмо заједнички пројавили оно што сам рекао – добру вољу и добру намјеру. Ако је нама циљ да нађемо и успоставимо добре односе, да створимо хармонију, а не да не надгорњавамо свога комшију, ми ћемо наћи споразум. Дакле, потребно је говорити један заједнички језик, а то је језик човјечности, а то посебно ми овдје, комшијски. Зато истичем да ми људи, удишемо исти ваздух и да уживамо у истим љепотама наших пејзажа“, сматра владика Атанасије.

Митрополит у Сарајеву би допринио бољој хармонизацији живота

С владиком Атанасијем смо разговарали и о предстојећој сједници Светог архијерејског сабора Српске православне цркве која би се требала одржати наредног мјесеца, а на којој би се требао именовати и нови митрополит дабробосански, умјесто покојног Николаја. Имена која се помињу као кандидати за митрополита су епископ зворничко-тузлански Хризостом, те епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије.

„Ја не бих помињао ничије име, али сматрам да Црква планира и да би требало да постави митрополита за Сарајево. Мислим да би добијање личности на томе мјесту за ту функцију допринијело управо свему овоме што говоримо, бољој хармонизацији живота. Иако нећу да именујем никога, знам какве особине отприлике треба да има та личност. Треба да буде образована личност, широких погледа и личност која има искуства и у међурелигијским и у међуетничким питањима“, каже владика Атанасије.

На питање да ли је можда он будући митрополит дабробосански, с обзиром да се и његово име спомиње као могућег кандидата, владика Атанасије каже: „Нисам размишљао о томе“.

С обзиром на то да се често Српска православна црква доводи у везу с умјешаности у политику, питали смо владику Атанасија који је био епископ хвостански и као такав обављао улогу помоћника патријарха српког у Артхиепископији београдско-карловачкој, је ли икада СПЦ заговарала на било који начин идеју Велике Србије, односно зашто се често доводи у везу с тим?

„Не бих знао због чега се доводи у везу с тим. Знам да Српска црква не заговара Велику Србију, него сматрамо да српски народ гдје год живи треба да буде у хармонији што мислим да је логично. Иначе, ја нисам био у Синоду, нисам члан Синода. Ја сам се више бавио просвјетним питањима. Руководио сам вјеронауком у Архиепископији београдско-карловачкој. И та област ми је и ближа по мојој склоности“, навео је владика Атанасије у интервјуу за Анадолу Агенцy (АА).

Преузето са: http://www.rtvusk.ba/vijest/vladika-atanasije-srpska-pravoslavna-crkva-ne-zagovara-veliku-srbiju/13348

Линкови аудио фајлова који се налазе у овом чланку.