Важно је да знамо чији смо и коме припадамо-Епископ Сергије интервју за Политику

Објављено: 8. јуна 2020.
Категорија: Новости, Фото галерија
Број читања: 242

Стари српски средњовековни манастир Рмањ пет пута је рушен и обнављан, три пута су га палили Турци, затим су га бомбардовали Немци 1941, да би деведесетих година био на мети муслиманских војних јединица. Његова најновија обнова датира у наше дане, а његова историја много говори о животу епархије у којој се налази – Епархије бихаћко-петровачке – у којој православни Срби живе вековима, у таласима мира и обнове и поновних ратова и рушења. Тачно је тридесет година откако је Епархија бихаћко-петровачка обновљена, а на њеном је челу од 2017. епископ Сергије, који је и сам делио судбину народа Босанске Крајине, из које је родом. Био је избеглица када је с братством прогнан из манастира Рмањ на самом крају рата деведесетих, али и повратник – у светињу је поново дошао 1998, да би пре три године постао и епископ бихаћки.

„Епархија бихаћко-петровачка и рмањска постоји већ тридесет година, али црквени живот у њој траје већ пуних седамнаест векова, о чему нам сведоче археолошки локалитети ранохришћанских базилика. Дакле, седамнаест векова овде живи вера Христова, а с њом и православни Срби, који су само у протеклом веку страдали три пута”, каже у разговору за „Политику” епископ Сергије.

Враћају ли се Срби у Босанску Крајину, враћа ли се живот у светиње Епархије бихаћко-петровачке?

Истина, Срба је из године у годину све мање, али заиста верујем да их никад неће нестати, баш као ни светиња које су идентитетска кичма овог народа. Просечан човек и добро и зло посматра из визуре садашњег тренутка, па му данашње стање не улива много оптимизма, али у историјском искуству и духовном опиту Цркве Христове прошлост, садашњост и будућност припадају једној целини, у којој православни Срби, а самим тим и Српска православна црква, нису фактор који се може заобићи, а нарочито не потценити. Православне светиње живе духовношћу својих утемељитеља, наших часних и светих предака, а на нама, њиховим потомцима, стоји задатак да их одржимо и унапредимо, како бисмо их, као највећи дар, предали нашим духовним потомцима. То је дужност генерације којој припадам. Манастири у нашој епархији (Рмањ, Глоговац, Веселиње, Клисина, Трескавац и Милановац) јесу духовни ослонац православне вере у овим крајевима, али и сваки парохијски храм, баш као и свака православна душа, данас стоје на бранику хришћанства, чувајући духовне темеље из којих је изникао српски народ у овом делу Босанске Крајине.

Да ли се Епархија бихаћко-петровачка опоравила од вишеструког страдања и да ли су се тамошњи људи опоравили од мржње?

Много је важно да знамо чији смо и коме припадамо. Када неко види пусте крајеве Епархије бихаћко-петровачке и рмањске, ја му напоменем да су у тим крајевима рођени великани као што су Свети Јероним Стридонски, српски краљ Вукашин Мрњавчевић, Гаврило Принцип, Бранко Ћопић, сликар Јован Бијелић, историчар Васо Глушац и многи други. С друге стране, на подручју епархије, на чијем сам челу, нема стопе која није запечаћена српском крвљу. Само током Другог светског рата страдало је више од двадесет хиљада Срба само на три места: на Гаравицама код Бихаћа, Шушњару код Санског Моста и у Ливну и његовој околини. Много је оних којима су усташе окончале живот на другим стратиштима, а немали број њих страдао је у Јасеновцу и Јадовну. То мученичко страдање одредило је и наш поглед на историју јер генерацијама уназад оплакујемо своје мртве, не желећи да се зло које се нама догодило, догоди и другима. Али, овде се историја непрестано понавља у свом најгорем облику, унесрећујући све оне који живе у овим прелепим крајевима. Мислим да је коначно сазрело време да не оспоравамо једни друге и да дамо шансу онима што долазе да живот граде на месту где су одувек живели њихови очеви и дедови, а не да их испраћамо у бели свет у којем ће заувек остати странци.

Колико мигрантска криза, с којом се суочава и БиХ, утиче на односе Срба и Бошњака и каква је, према вашим сазнањима, ситуација у Бихаћу?

Мигрантско питање одавно није хуманитарно већ првенствено политичко питање, од којег најмање користи, а највише штете имају и Срби и Бошњаци. Креатори демографских токова с ових наших подручја узимају најквалитетније међу Србима и Бошњацима одводећи их у бели свет, а на ове просторе доводе несрећнике из Пакистана, Авганистана и ко зна одакле. Они који су овде одувек живели одлазе, а насељавају се они који за ове крајеве, пре њиховог доласка, нису ни чули. На делу су процеси којима не знамо ни узрок ни крајњи циљ, али је сасвим извесно да нам мигранти неће донети ништа добро јер њихов останак није ни наша, а ни њихова жеља. У том раскораку Срби и Бошњаци страхују, а мигранти се све чешће међусобно сукобљавају, врло често са смртним исходом. Бихаћ је важио за један од најлепших градова у Босни и Херцеговини, али откако је преплављен мигрантима, град је постао симбол не лепоте којом се дичио, већ страха који су у овај град унели они који му не припадају.

Ви сте један од епископа српске цркве који се огласио поводом напада због причешћивања верника истом кашичицом, истичући да се зараза не шири и никад се није ширила преко светог причешћа. Хоће ли, ипак, пандемија променити начин причешћивања? Видимо да се у неким епархијама СПЦ, као и у неким помесним православним црквама, избегава употреба исте кашичице.

Данашњи човек, првенствено ради унутрашњег трагања за самим собом, непрестано тежи променама. То је одлика времена у којем живимо, али је црква та која остаје иста у сваком времену јер је и сама, иако у времену, Христовом благодаћу изнад времена, а многи би да је мењају, реформишу, прилагођавају потребама, жељама и ко зна чему још. Ако бисмо пристали на промене, питање је шта би од цркве остало и да ли би то била црква какву знамо и каква нам је потребна. Мислим да је црква последње место на којем ће време оставити траг у виду промене јер је Црква Христова „стуб и тврђава Истине”, зато у њеном литургијском поретку све треба остати онако како је то вековима било јер је то залог да нећемо одступити ни од једне спасоносне речи Христове. Ако данас попустимо и променимо литургијску праксу, сутра ћемо мењати догме, а онда од нас неће остати ништа. Ово је време најбруталнијег егоизма, где се на свим нивоима разара заједница. Чак и психолози истичу како су породичне заједнице биле далеко чвршће када су сви њени чланови јели из исте зделе, а с обзиром на делимично успелу дезинтеграцију породице, на ред је дошла црква, као последње уточиште истинског заједничарења у Христу. Због свега тога нескривено се залажем да олако не уносимо било какве новине у литургијску праксу и да се строго држимо вековног реда и поретка. За истинске вернике ово је само једно искушење да ли ћемо одступити од праксе светих божјих угодника или ћемо под смутним утицајем времена у којем живимо пристати да изменимо сопствену духовну нит која нас

чини и хришћанима и Србима. Није ово позив на радикализам, већ молитвени вапај да сачувамо неокрњено оно што смо примили од својих духовних отаца.

Како гледате на ситуацију у којој се налази српска црква у Црној Гори? Литије подршке организоване су почетком године и у вашој епархији, у Мркоњић Граду.

У Црној Гори је на делу један сулуди пројекат идентитетског прекрајања како саме државе, тако и језика, писма и историје. На ред је дошла црква, као прво и последње сведочанство истинског бића Црне Горе, а народ који је устао да брани цркву заправо брани не само Српску православну цркву у Црној Гори већ и своје претке, своју историју и свој народни идентитет. Свештенство и народ неће одустати од намере да сачувају оно што им припада, али је државним властима, оличенима у једном човеку, стало да под своју контролу ставе и цркву, чиме би лажни идентитет био у потпуности заокружен. Ипак, овим безакоњем власт ће понајпре срушити саму себе, а затим ће се и језик и писмо, баш као и преправљена историја, вратити у своје првобитно стање. Нама остаје да молимо за браћу у Црној Гори, за митрополита Амфилохија, епископе и свештенство, да истрају у овој великој борби, не сумњајући да ће српска црква сачувати и себе и истинско биће Црне Горе, које је режим Мила Ђукановића изопачио до непрепознатљивости.

Не смемо допустити да живимо у страху од вируса

Колико је пандемија вируса корона била, и колико је и даље, искушење за ваше свештенство и монаштво, за вернике?

Пандемија је прекројила наше планове, али и нашу свакодневицу. Прославу епархијског јубилеја одложили смо за наредну годину, али се живот полако враћа у првобитне токове. Верујемо да је пандемија иза нас и да ће тако и остати, зато не смемо допустити да живимо у страху од вируса јер ово није ни прва ни последња пандемија с којом је свет био суочен. Истина је да су богослужења током васкршњег поста и васкршњих празника била слабије посећена, али не због страха свештеника и верника, већ из поштовања према одлукама државних органа које су биле такве какве јесу. Богослужбени живот на подручју наше епархије враћа се у оно исто стање какво је било пре пандемије. Мислим да се то више никада неће поновити, а из свега смо, чини ми се, изашли и храбрији и одлучнији да останемо то што јесмо, да по сваку цену сачувамо хришћанске вредности у нама јер ако то не успемо, узалуд смо живели.

Линкови аудио фајлова који се налазе у овом чланку.