Млади ђакон из сунчане Херцеговине, отац Бранислав Рајковић, као и његов истомишљеник из Њемачке (наш дојучерашњи клирик), отац Алекса Марић, у нади да сопствено савршенство пројектују у нашу смјерност, постављају скандалозне статусе на друштвеним мрежама како би задобили мрвицу јавне пажње, заборављајући да свако спремање почиње у властитом дворишту.
Дрзнули су се млади ђакони да поучавају епископа, да се јавно и отворено саблажњавају његовим одлукама и да то незадовољство исказују фамозним статусима, јер су, благо речено, огорчени одлуком којом смо предсједника Србије одликовали Орденом Новомученика бихаћко-петровачких, не знајући шта је тај исти човјек учинио за нашу Епархију али и за цјелокупан српски народ с ове стране Дрине. Да знају, заћутали би заувијек.
Тог истог предсједника ђакон Алекса назива „крвником“, само није познато гдје је поменути окрвавио своје руке и да ли мислимо на истог човјека. Или, можда, ђакон Алекса види крв тамо гдје је нема или, што је можда још и горе, тамо гдје би желио да је види?!
Друштвене мреже пружиле су прилику да баш свако изнесе мишљење којег суштински нема, али се плашим и питам се да ли њихови ставови одражавају и вољу њихових епископа који толеришу њихове скандалозне иступе? Надам се и вјерујем да није тако, а ако јесте онда је ово проблем којим се Црква мора што прије позабавити.
Црква, односно њен дио који се назива клиром, није скуп „слободних стријелаца“ који могу да пишу шта им падне на памет, већ божанска установа са јасно назначеном хијерархијом. Ако им то нису предочили њихови надлежни епископи, онда је наша дужност и обавеза да им кажемо да гријеше, јер не знају нити могу знати оно што је познато нама, који смо у Цркви деценијама и који смо Цркви дали све што смо могли. Што би рекао Његош: „Ко на брду ак` имало стоји, више види но онај под брдом!“
Сада је модерно устати против епископа, критиковати Цркву, патријарха, предсједника, државу, Европу, Русију, Америку, па су се и млади ђакони одважили да својим порукама задобију још који лајк. Ако се тиме хране, брзо ће изгладнити.
Ђакони, као ђаци прваци, покушавају учити своје учитеље, а то није могуће нити је икада било. Ђаконство је узвишена служба али само онда када ђакон зна шта је у односу на презвитера а нарочито у односу на епископа.
Док исправљају криве Дрине, млади ђакони, очигледно, не стижу исправити себе. Односно, „виде трун у оку брата свога, а не виде брвно у оку своме“ (Мт. 7, 3).
Галерија...
Линкови аудио фајлова који се налазе у овом чланку.
