Да у свијету нема правде за све и да је има само за неке, одавно је познато, а да се истина бездушно гази и да се лаж проглашава истином, увјерили смо се протеклих деценија на сопственој кожи. Свијет је дубоко огрезао у сопственом лудилу које се покушава представити као нормалност, а неприхватање такве „нормалности“ проглашава се лудошћу. Тешко је савременом човјеку, у свијету испуњеном парадоксима, разлучити добро од зла, истину од лажи, умјетност од кича, понос од срама…
У наше вријеме преокрећу се све вриједности. На позорници свјетског бесрамља, злочинци критикују злочине, жртве постају злочинци а злочинци жртве. Нормалном човјеку све је мање јасно у каквом свијету наставља живјети. Довољно је само летимично бацити поглед на двије наизглед неспојиве актуелне теме, Евросонг и Сребереницу, да бисмо видјели у каквом времену живимо.
Евросонг је постао све друго осим фестивал европске музике. Најтеже је, кажу, погодити ко је мушко а ко је женско, тако да обичном посматрачу све постаје нејасно, чудно, гадљиво. Музика је скрајнута на маргину ове некад престижне манифестације на којој је данас срамота учествовати. Евросонг је постао парадигма пропасти у коју Европа, та некад стара дама, одавно тоне. Само се чини да је дно предубоко, много дубље него што смо то до јуче могли појмити. Што би рекао Освалд Шпенглер: „Кад цивилизација буде на врху, култура ће бити на дну“.
Живот је постао најобичнији ријалити у којем је дозвољено све па чак и то да Њемачка у Уједињеним нацијама буде носилац фамозне резолуције о Сребреници, заборављајући колико је починила злочина само у прошлом вијеку. Хрватска је, ваљда по инерцији, одмах стала уз Њемачку, баш као и 1941. Да су живи, Хитлер и Павелић били би поносни, јер су њихови насљедници опет стали једни уз друге, и то опет против Срба. Уз Србе су остали Руси, Кинези и више од пола слободарског свијета који још увијек нормалност држи у уздама својих руку.
Браћа Бошњаци ликују, јер је уз њих, наводно, она иста Америка која спонзорише или бар прећуткује и допушта актуелни геноцид (онај прави правцати) над већински њиховом једновјерном браћом Палестинцима, она иста Америка која је бомбардовала муслимански свијет Ирака, Сирије, Либије… Она иста Америка која је бомбардовала Србе у БиХ, која је бомбардовала Србију, која активно подстиче руско-украјински сукоб, која завађа балканске народе… Невино проливену крв Америка покушава сапрати резолуцијом о Сребреници, али мало је то воде за руке крваве до лаката. И баш те крваве руке цјеливају бошњачки политички прваци, чији народ неће отићи да живи у Америку већ ће, као и до сада, остати живјети заједно са Србима.
Памети, чини се, никада доста, а лудило постаје све видљивије и хвата замах по свему свијету. Док сами не схватимо да свјетским силама није до нас, већ до њих самих и њихових себичних интереса, ни нама неће бити боље. Вријеме је да се, коначно, окренемо једни другима, да отворено поразговарамо о ономе што нас тишти, раздваја и политички сукобљава, јер боље је и то него да други, преко нас и преко наше крви, бију своје битке и ратују своје ратове.
Нити је свијету до Босне и Херецеговине и њених народа, нити је оваквој Босни до оваквог свијета. Што прије то схватимо, свима ће бити боље.
Доста је крви овој земљи за наредних хиљаду година.
Галерија...
Линкови аудио фајлова који се налазе у овом чланку.
