Епископ Сергије: Праштање, покајање и љубав

Објављено: 7. марта 2022.
Категорија: Новости, Фото галерија
Број читања: 1829

Пут у гријех је стрм и брз, изгледа привлачан и мами нас силом ђаволском, али пад у провалију гријеха много је болнији него што то можемо и замислити прије него што згријешимо. Кад препознамо свој гријех као сопствени пад, потребни су дани и ноћи кајања, неспавања, плакања и болних уздаха, да бисмо у блата очаја угледали своје упрљано лице. Суочити се са самим собом и гријехом у себи испуњава нас ужасом, јер је тешко препознати сопствени лик и видјети га онаквим каквим га је гријех исцртао.       

 

Усход уз Гору Покајања још је болнији. Док ходимо ка покајању преиспитујемо себе, осуђујемо гријех који смо направили, покушавајући да, кајући се пред Богом, тражимо и опрост од оних о које смо се огријешили. Ако нам не опросте људи, опростиће нам Бог, ако се покајемо искрено, од срца, свим својим бићем, спремни да гријех који смо починили никада више не починимо, чак ни у мислима, све до краја живота.    

 

Гријех оставља ожиљке на души. Неки ће временом изблиједити, док ће нас неки заувијек подсјећати на оно што смо учинили, као вјечни подсјетник да сагрјешење не смије бити поновљено. И са ожиљцима које носимо Бог ће нас покајане вољети. Људи можда и неће, јер људи људима тешко опраштају, али на нама је да волимо њих, да љубављу, бар себи и Богу, покажемо да мостове које смо срушили гријехом можемо подићи само истинским покајањем, вапијући за новом приликом у којој ми нећемо бити они стари, грешни и пали људи, већ покајањем потпуно преображене личности.        

 

Пост је прилика да се вратимо себи, али не онаквима какви смо били и какви јесмо, већ онаквима какви можемо и требамо бити. Суочимо се са злом у себи, поразимо га покајањем и вјером, а онда ће нас и Господ препознати као дјецу Своју.

 

За покајање никада није касно, баш као ни за праштање које треба да претходи покајању. Отворимо, дакле, поново своја срца за оне који су нас повриједили, разочарали или изневјерили, али и за оне који су због нас патили, проливали сузе и који су због нас, можда, дотакли дно. Дајмо им поново шансу да нам отворе своја срца, да нас покајане поново заволе, да нас преображене закључају у своје душе. 

 

Ко није спреман да прашта, није спреман ни да се покаје, а ко не умије да прашта тај не умије ни да воли. Праштајмо док није прекасно, покајмо се док нас гријех није потпуно обузео и волимо оне којима праштамо и молимо опроштај од оних које волимо.    

 

Не журимо, Пост је дуг. Има довољно времена да испитамо дубину срца свога, да спознамо шта, од кога и са ким желимо, шта смо спремни мијењати да бисмо заувијек постали бољи, спремни на живот без гријеха, за давање и примање. Уз Божију помоћ сагледајмо сопствено срце, плачимо, праштајмо и кајмо се, да бисмо дан Васкрсења Христовог дочекали као побједници гријеха, у љубави са Богом и са онима које истински волимо. То ће бити тријумф наше вјере и наше љубави, јер оно што је исповијеђено и опроштено више неће имати никакву снагу над нама. Господ Христос жели да праштамо и да нам се прашта, а Господар Зла жели да не праштамо и да нам се не прашта. Бирајмо кога ћемо послушати!

 

Христос нам нуди нови почетак, да наставимо ићи оним путем са којег нас је гријех скренуо у провалију Нечастивог. Ако не опростимо оно што смо до јуче сматрали неопростивим, ставићемо се на страну оних који мрзе, којима је важнији лични понос него љубав оних који се кају. Проширимо међе срца опроштајем, сјећајући се да је Сам Господ опростио и жени блудници и разбојнику на Крсту.           

 

Ако има љубави биће и нових, здравих и благословених почетака, ако има вјере биће и праштања, ако постоји циљ и пута ће бити. Зато бирајмо праштање, покајање и љубав, отпустимо пређашње гријехе, прво другима па себи, и бирајмо оно што нам Христос даје из Своје небеске ризнице милости.             

 

Нека нам је срећан, трудољубив и Богом благословен почетак Великог Поста!

 

Линкови аудио фајлова који се налазе у овом чланку.