Србима, очигледно, историја није учитељица живота. Брзо и крваво је исписујемо, још брже заборављамо. Зато не напредујемо колико бисмо могли, јер сопствену енергију трошимо на прављење међусобних непотребних подјела.
То најбоље потврђују лидери србијанске опозиције, који су ових дана кивни на прекодринске Србе који су искористили предности двојног држављанства, па су се, какве ли дрскости, усудили да узму учешћа у изборном процесу.
Засметали су прекодрински Срби политичким амбицијама оних који би, по сваку цијену, да сједну у неку од фотеља. Иако је невелики број нас искористио своје бирачко право, наишли смо на осуду оних чији су нам политички претходници омогућили то исто право.
Криви смо им ми који Србију доживљавамо као своју матичну државу, који би живот дали за своју браћу с друге стране Дрине, јер, ваљда, нисмо њихови политички истомишљеници.
Заборављају вође србијанске опозиције да су хиљаде српских добровољаца, поријеклом из Лике, Босанске Крајине и Херцеговине, напуштали рад у Америци и одлазили на Солунски фронт да би, укључујући се у редове српске војске, Србији донијели слободу. Само из породице Вајагић, са Суве Међе, деветоро рођене браће, из америчког града Гере, напустили су своје послове и отишли у Солун да се прикључе српској војсци.
Заборављају они којима смо данас трн у оку колико се Србија воли с ову страну Дрине, колико се радујемо њеним спортским успјесима, колико се поносимо њеним економским растом… Да су чешће боравили међу нама, схватили би они који нас данас неправедно осуђују да се Србија највише воли у Српској.
Што је најжалосније, прекодрински Срби сметају Драгану Ђиласу, поријеклом из Очигрија изнад Рмња манастира код Дрвара, Здравку Поношу из Книна, Јанку Веселиновићу из Голубића у Далмацији…
Стиде ли се гробова својих предака? Стиде ли се крајишког млијека својих прамајки?
На крају, нека добро размисле због чега немају подршку своје прекодринске браће, коју ових дана неправедно окривљују за свој политички неуспјех.
Ми се Србије нећемо одрећи, нити ћемо себе ускратити за она права која нам пружају Специјални односи за које смо се крвљу изборили, јер би се тиме одрекли хиљада и хиљада оних који су током 20. вијека умирали са надом у јединство српског народа.
Кад се у Србији, макар и маргинално, осуђују прекодрински Срби, на ум ми падну ријечи ратног градоначелника Бањалуке, сада већ покојног Предрага Радића, коме је још давно, у вријеме док је он био студент у Београду, његов отац говорио: „Е, мој сине, да они нас воле колико ми њих, нигдје нам краја не би било!“
Галерија...
Линкови аудио фајлова који се налазе у овом чланку.
